Naš deda Mitar

moj-deda....Bio je petak,1999 godine.Vratila sam se bila iz škole,jer smo imali obavezna dežurstva.U susret,dotrčalo je prvenče.Svekrva me je pozvala i saopštila tužnu vest …. Jutros,gledajući kroz prozor ovaj datum me je podsetio na majčinog oca…deda Mitra…Bio je posvećen …i  pravdoljubiv…Život im je bio mukotrpan,kao i danas svima,ali bez nekih mogućnosti  koje postoje sada …

Iz svog zavičaja ,došao je sa ocem, braćom i porodicom,jer su im okupatori spalili kuću… Bio je rudar…..Zavoleo je ravnicu  i  družio se sa meštanima, slušajući  iskustva  vremešnih paora…Mama mi je često pričala da su ustajali pre svitanja  i odlazili na njive ,pre nego što se jutarnja rosa se nasmeje ….

Prema svojoj deci bio je strog,ali se potrudio da im omogući srednjoškolsko obrazovanje  i zanat.Najbolji prijatelj mu je bio čika Lajoš…. Voleli su da sede na klupi ispred njihovih kuća…Bili su to ozbiljni „divani „o kiši i o Suncu i njivama…

Ako bi neko od nas unuka prozujao oko njih,čika Lajoš bi nas oslovio gromoglasno, a onda bi se  i on deda nasmejali iskreno i srećno,dok su posmatrali naše zbunjene poglede….Ali, razgovori  za kuhinjskom stolom su bili nešto drugo…Na stolu  bi bila pita zeljanica,ili štrudla sa makom,isečene kriške jabuke i voda…Deda bi svojim omiljenim gostima u odlasku kućama darovao ili  jabuke,ili sir,ili kiselo mleko….Nama unucima je dopuštao sve ono što nije ujaku,tetkama i majci..A mi deca tada,najviše smo voleli da se kačimo na „ŠPEDITER“,uzimali  bič i maštali da nas voze dedini konji..Dugo je deda u svojim štalama imao bar jednog konja,pa čak i kad su on i ujak kupili prvi traktor….Mene je kao dete često štitio,naročito te zime 1979.godine…pratio me  je i ispraćao do škole…Govorio mi je da nisam dovoljno snažna da nosim đačku torbu….Voleo je da čita,pa mi se čini kao i da sada čujem,kako izgovora reči iz školske lektire:Svirač  u dvorištu…(Čudno je kako to da neki glasovi  se upamte  i uvek  izmame osmeh… )

Kasnije,kako smo  odrastali divili smo se dedi,što  strpljivo vozi bicikl  do svojih oranica i kako neumorno , svojoj deci očinski i strogo ukazuje na  njihove  odluke…

Imao je 83.godine …a ja i sad zamišljam kako  nadgleda nicanje klasja žita ….i priča …šta treba uraditi….

 

Advertisements

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s